pig from spejs

pig from spejs

ptica što ljubi zvijezde

25.10.2018.

baš me briga

za sve što jesam i što nisam, baš me briga.
učim da živim bez griže savjesti.
da uživam u ostvarenim snovima.
u stanu koji nikako da okrečim.
učim da ne proričem, da ne čitam misli.
sinoć naiđem na jutjubu na eksperiment, kao astrolog i 12 ljudi, i on će da pogodi ko je koji znak. nekog samo šmekne, nekom traži da mu pokaže dlanove, uši, nekog nešto priupita.
pogodila sam više nego on.
učim da se odučim od naučenog.
koga briga. mene baš briga.
valjda ću naučit da me ne bude.

28.05.2018.

nepristojnost

u posljednje vrijeme dva puta dođoh u situaciju da se neko doseljava u beograd i da je moja uloga u suštini prosta. ako neću ponuditi smještaj kod sebe, ne moram ni drugu pomoć. a baš mi žao da ne ponudim sve svoje silne, mukotrpno skupljane ideje za uređenje doma, zapomažem da se ništa bez mene ne kupuje jer ja sve, ali sve znam gdje ima najbolje a najjeftinije. kažu žuri im se, misle na svaki dinar - pa baš zato! oh, Bože, zar je moguće da imam baš ono što im treba, a da ga ne vide. je li moguće da mi toliko podsvjesno zamjeraju što sam ih nisam pozvala kod sebe, da sad ne vide ni kad im darove nosim. preživljavanje. ili - ili. mora da je to, inače ne razumijem.
ljudi su puni straha, ja se nisam plašila, nekad davno, kad sam bilo niko i nigdje, bez krova nad glavom, sa kartom u džepu i pet sati da pronađem stan. kažem joj gledaj stanove po oglasima, gledaj lokacije, ako ti se sviđa, idi vidi. upoznaj ljude, ko zna šta može da se desi. možda ti je 30 evra preko cijene, ali možda im budeš simpatična i draga i iskrena i fina i skinu ti cijenu na koliko možeš.
udijelih još koju njegoševu, otkači me onako nervozno, ko biva, ma zdravo. ako mi neki dan nisi rekla, kad sam se iznebuha javila, dolazi, doseljavaj kod mene!, ne moraš mi sad filozofiju prosipat.
ljudi ne mogu sami. u malom gradu ti ne treba savjet, već pomoć, a u velikom gradu ti više vrijedi savjet nego pomoć. nikad nisam shvatala zašto bih išla u velegrad da radim treću smjenu u pekari, to mogu svugdje. u velegradu postoje stvari poput somelijera, cukećih frizera, a ima i onih toliko bogatih da je prosječan bakšiš prosječna plata. sve zavisi u čemu se nađeš i snađeš. i ako imaš neki kvalitet, pojaviće se i mušterija. pa kad veći grad znači i više mogućnosti, zašto bi išao tamo birajući najskromnije mogućnosti. taj plafon koji ljudi sebi postave je dijelom i malodušje poslije velike životne jebade. nemaš ni trideset ali sve ti je jasno. od života samo gorko, ali sve ti je jasno. i ako si već na dnu, daj da budeš na dnu u velikom gradu.
oh, mama mia. predlažem ofanzivu, na sve frontove odjednom, pap-pap, dva-tri izvora primanja, nek kaplje sa svih strana, da kiriju na kraju ne osjetiš. ma jok, kaže, polako, jedno po jedno.
i onda nešto kontam, ma ne moš nikog spasit i tačka tačkava i šta. šta više. gledaj svoja posla, turpijaj svoje nokte, neće znanje, ma ne mora, hoće bujrum, ma hoće kurac, ne dam pod prisilom, emotivnom ucjenom, dam svega al ne dam, ne dam jer mi škodi, jer pojedem govno, jer od prve povratne vidim već sve kako se odmotava, uhodanim stazama straha i malodušja, što valjda svako mora da prođe.
joj dobra je ona kad kaže šta kad si ti kao duhovno super, a neko je duhovno nazadan, pa kako ti sad oko njega, šta, trebaš li da ga prosvjetljuješ i to...a odgovor je kao ne, ništa ne barći, štaviše, nepristojno je da ometaš drugog u njegovom nivou.

18.05.2018.

fala, ne mogu

ne razmišljam više o udvaračima onako, u dokolici, već ako je nešto aktuelno. što je veća faca, mislim pametniji, više mi godi sujeti, ali imoušanali me ništa ne dotiče, pa brzo zaboravim.
kad živiš na točkovima, shvatiš što su kurave tamo gdje su kamiondžije. nema se vremena za komitment i divoušn i imoušn, nema. nekad se sedmicama nema vremena za naspavat, za jest, za pokenjat se.
a kamoli za voljet se.
tako ja to sebi objasnim, i u pravu sam sto posto.
i tako dakle u pokretu i emotivno rahat neki dan naletim na udvarača. ma nema, gotov je. poslao frend rikvest, ja to na fejsbuku izbjegajem, to mi je za familiju i prijatelje, i pod pseudnimom sam, nije ni moja slika na profilnoj...međutim, otvorim mejl, kad tamo daily update za neki horoskop koji godinama pogađa, veli - nemoj bona vječito paničit da će te povezivanje sa nekim opteretit i sjebat ti slobodu, nemoj, neće, slobodno...i aj reko da poslušam, kliknem aksept.
nije ni dva dana prošlo, već sam ga morala naružit što se previše javlja, kako nemam vremena a neću da ga uvrijedim, bla, bla...a fin, super, samo na početku reče kako je apsloviro bosanke (radnja je u bg), kontam u redu je.
sinoć mi pao čiviluk na nogu i probio nokat na palcu, šiknu krv strašna, sva sam se preznojila od muke, pa sam dan provela mirna za kompjuterom, istražujem čari nove ploče za crtanje. nemam uvijek inspiraciju, pa isprobavam četke redom, nešto mrljam, i onda od te mrlje postepeno gradim neku sliku. pustim da ide spontano, nemam pojma šta znači, to na kraju otkrivam.
elem, crtam ja, kad zvoni fb poziv. lik iz prošlosti, ima četiri godine prošlosti. ijao, kontam, šta sad on hoće. taman se zacrtala, zaboravila na povijeno stopalo, na činjenicu da nisam jela a da je tri popodne, da je kuća u haosu a svetac i ja ranjena a sutra mi stižu gosti, i još milion stvari koje mi ovih dana zaokupljaju misli...sve sam uspjela da ostavim po strani i da se razrahatim crtajući, i sad ovaj hoće da pričamo.
ne javim se, a i mrzim glasovno, samo pisani čet.
aj kontam možda je pogriješio, super.
kad nekad kasnije piše kao eto, samo da znaš da si ti jedna od rijetkih koje iskreno volim.
ajde, baš lijepo. znala sam da me voli, nema razloga da me ne voli. i baš sam ga nježno izbrisala iz prijatelja rekavši da mi je previše bolno što nećemo ostariti zajedno, da mi je tako lakše. povjerovao je, što me dodatno uvjerilo da smo nas dvoje niđe veze, našao ljubav, i sve se lijepo završilo.
i danas to.
haj reko da odgovorim, napišem znam i smajli.
on pošalje srce.
kontam, ma mogu i ja poslat srce, ko pozdrav starih znanaca, ne mora ništa da znači...i već sama ta potreba da razmišljam o tome me smori. neću da ćaskam, ni sa onim od neki dan, ni sa njim, nemam vremena, baš mi se crta, i leži, i puši, i spava i kuva, i sve mi se radi više od toga.
i tako kontajuć šta ću, šta ću, pogledam crtež koji sam upravo bila završila i skontam - evo odgovora na to srce i ujedno mog možda petnaestog crteža na novoj grafičkoj tabli. alati su mrak.

zato je dobro bit slikar, uštediš tisuću riječi.

30.04.2018.

ma nemoj

Gledam jutarnji program, voditeljka sa gostima komentariše veze između partnera sa velikom razlikom u godinama. Trt-vrt, dođe se do toga da je veza između bogatog starca i mlade žene prihvatljiva ako je u pitanju ljubav. Ali ako nije, „e onda je za osudu“. Ma nemoj!
Prije svega, šta ko ima da osuđuje tuđu vezu. Kad ćemo se riješiti te prostačke, malograđanske potrebe da se bavimo tuđim intimnim životom.
Drugo, kako se utvrđuje ima li u vezi ljubavi, i šta je uopšte definicija ljubavi u vezi.
Po riječima gosta u jutarnjem programu, ljubav su leptirići. E pa eto, da znate, ako ste u bezleptirićnoj vezi, za osudu ste. Da, da. Smjesta se razvedite, raskinite, da sačuvate obraz.
Treće, šta znači ta osuda. Je li to šaputanje iza leđa, zajedljivi komentar ili tračanje na kafi.
Četvrto, koji su to „opravdani razlozi za vezu“?
Pa zavisi...ako si stara djevojka, sasvim je opravdano da se udaš „čisto da ne budeš sama“. Još bolje, udaj se da bi rodila dijete. Zapravo, dijete je najvažnije, ne moraš se ni udavati, nađi nekog da ti napravi dijete, a podizaćemo ti ga mi (roditelji, komšije, i ini savjetodavci). Ma znaš šta, kad ga već rodiš, što da bude kopile, nađi nekog pristojnog da vas izdržava, i da prizna to dijete, da mu se ne rugaju u školi.
Ako si stari neženja, oženi se da ne podivljaš. Oženi se da ti neko kuva i da ne hodaš izgužvan. Oženi se da te pare ne ostavljaš na kurve i kafanu. Nađi neku da ti rodi nasljednika. Ako si stari neženja na selu, oženi se da neko mlađi preuzme poslove oko kuće, stoke i zemlje, majka ti je stara, neće moći još dugo da radi.
Ako si poslušao savjet da se razvedeš jer nemaš leptirića, e onda se brzo ponovo udaj ili oženi, da ne budeš razveden/raspuštenica. Pazi ti tu riječ, raspuštenica. Ne čuje se raspuštenik, jok, a nije ni razvedena žena (premda je suludo da se čovjek definiše prestankom bračnog statusa, bilo, prošlo, vozdra!), nego raspuštenica. Da prostiš, ko da je izašla iz kuće, pa razvezala haljine, otkačila bretele i haltere, pa „raspustila“ svoju ženskost „na izvol'te“, jer to tako hoće, da žena postane laka - kad je muško „otpusti“, ona se „raspusti“.
Dakle, kad si mlad/a, nemoj samo da gledaš u leptiriće! Ne! Biraj mudro, da je iz fine kuće, da je bogat/a, da je učen/a, da je vrijedan/na, da je zdrav/a, a sad ljubav, eh, bude i prođe! Ili vremenom dođe!
Ako poslušaš, zanemariš leptiriće i biraš kako ti je rečeno, e onda si za osudu. Ako se zbog osude razvedeš, onda si za osudu što si razveden/a, a ako želiš novu šansu, sa nekim ko je fin, znaj da njegovi/njeni osuđuju veze sa nekim ko ima brak iza sebe.
Ako si starija od njega, mora da si ga ljubavnom vještinom (il kakvom još gorom „mađijom“), zaludjela i u mladost mu se, da izvinete, posrala.
Ako si mlađa od njega, čekaj, prvo kaži koliko tačno mlađa. Pet, šest, osam godina? Nemoj preko, nemoj! Ako je deset, il', pu pu, 15, onda se starkelja tebi uneredio u mladost, a biće i da ima para, ili da je željan piletine, a piletu se ne radi, pa će da se princezira dok je ovaj grozničavo pazi da ga ne ostavi zbog mlađeg.
Šta to znači...pa da treba da ste približno istih godina, da niko nije imao ozbiljniju vezu prije braka, da imate leptiriće, da vas uvijek svi vide u harmoniji i blaženom zajedništvu, samo nemojte baš previše da se ljubakate i pazite, jer će vas osuditi što drugima nabijate na nos njihove neharmonične i nesavršene veze.
Mada ni to nije neka sreća. Jer nije narod lud. Zna narod da niko ne zna šta se krije iza zatvorenih vrata. A-ha. Okolo gladac unutra jadac. Nije, nije narod lud. Čim se tako lijepo slažu, uvijek na note, mora da je on peder. Ili ćuti i trpi jer su njeni bogati. Naći će narod već nešto da ih prosudi i osudi. Zajeban je narod.
A kome svi aplaudiraju?
Pa onima što slave zlatne svadbe, što su proveli vijek zajedno. Što su ostali skupa, pored svih osuda, pored svih izazova, bivših, sadašnjih i budućih veza sa nekim drugim ljudima, onima što su u stomaku imali leptiriće, zmije, užarene potkovice, noževe i kiseline, otrove i govna, i što su sve to strpljivo iznijeli dok su mnogi drugi „opravdano“ i „neopravdano“ dizali ruke, uz obaveznu osudu ovih ili onih.
A ko zna da li bi ti dugovječni brakovi opstali da je ona imala gdje otići, da je imala novca, snage, zdravlja, prilike, smjelosti, podršku, ili da nisu imali djecu, ili kredit, ili porodični posao, ili ko zna koju stvar koja obične ljude u ovom neobičnom životu dovodi i drži zajedno.
Šta je ljubav – leptir na početku, ili zlatni pir na kraju? Šta je bolje – ostati zajedno zbog djece ili razvesti se zbog djece? Gdje te čeka bijeda, siromaštvo, bolest ili smrt – ako ostaneš u braku, ili ako se razvedeš? Niko ne zna. Svako za sebe zna. A opet je često u dilemi.
I kakva je to uopšte djetinjasta, naivna, površna, palanačka filozofija tih odraslih, za jutarnjeg programa ljudi, o kakvom oni ispravnom i pogrešnom pričaju, i zašto tako lako osuđuju, kad sve što osuđuju mogu pronaći u sopstvenoj kući.
Nije se rodio ko je narodu ugodio, samo onaj ko je ugodio sebi. Uprkos svim očekivanjima, mjerilima, godinama i stomačim insektima.

23.02.2018.

Frka na planeti Tehnikus

Društvo na planeti Tehnikus je društvo mehaničara, inženjera, konstruktora i arhitekti. Sluša se tehno, uživa molekularna kuhinja, ljudi svoja tijela održavaju kao mašine, redovno podmazuju i koriste, društvo je organizovano, precizno, logično i produktivno. Međutim, velika nevolja snađe društvo na planeti Tehnikus. Kao poslije razornih vjetrova ili zemljotresa, našli su se u polupanom i razrušenom sistemu koji treba ponovo uspostaviti. Vrijeme nedaća je stiglo – javljali su preko radija – moramo biti istrajni, i izguraćemo ovu stvar do kraja. Mi, kao društvo, moramo opstati! Mehaničari, inženjeri, konstruktori i arhitekte su zasukali rukave i bacili se na posao. Obuzeo ih je duh radne akcije, krš se polako raščišćavao i uspostavljale su se veze, napredak je bio vidljiv. Ipak bi svima, nakon prvog talasa oduševljenja, bilo jasno da je to tek početak puta, i da će povratak na staro stanje trajati godinama. Poslije posla su se okupljali na čašici po lokalnim kafanama. Svi su pili zajedno, i mehaničari i inženjeri i konstruktori i arhitekte, i nikom nije smetalo što se brlja pije iz musavih čašica. Ko na mobi pravi problem oko escajga! Vanredna je situacija, drugi su prioriteti, a umoran radnik zaslužuje da se opusti, i razgali dušu uz zvuke lokalne pevaljke. Opuštali su se uz narodnjačke stihove poput „ja sam matica za tvoj šarafciger“. Što su stihovi imali manje smisla, to su više godili, kao da za ruku vode mozgove umorne od razmišljanja u svijet u kojem ne važe pravila, već neke nerazumne, suptilne sile ljudskih strasti. Tako su Tehnićani provodili godine oporavka i obnove. Preko dana su bili logični i produktivni,u slobodno vrijeme su se opuštali po improvizovanim opuštaonicama. Čitalo se kao i uvijek. Doduše, furala se samo tehnička književnost, priručnici, zbirke, katalozi, uputstva, projekti, analize i izračuni, druga nije ni postojala. Dobar dio pisanog blaga je uništen u katastrofi, a nove okolnosti su tražile i novu tehničku literaturu. Tako, negdje u tom raskoraku, nastaje nova pojava – tehničke knjige počinje da piše ko stigne. Tako su, na primjer, neki od osoblja opuštaonica, u prijepodnevnim satima kad je prazno, nadošli na ideju da pišu. Da pišu i objavljuju, mušterija će biti. Uostalom, svakodnevno, dok im služe pića i brišu znoj sa čela, slušaju priče o tome šta treba i šta muči mehaničare, inženjere, konstruktore i arhitekte. Znaju, isto tako, koji stih koje najviše pogađa. Kojim tempom piju, kakvi su pod gasom, i koje su im srca želje. I tako su na policama tehničkih knjižara počele da osviću tehničke knjige koje su pisali konobari, šefovi sala, čistačice i animir dame. Nove okolnosti su stvorile nova zanimanja, pa je tako planeta Tehnikus u jednom trenutku imala i svoje „referente za odvoz pijanih mehaničara, inženjera, konstruktora i arhitekti kući“, a takvi su obično pisali bestselere. Ova nova književnost se nije odnosila na tehniku u klasičnom smislu, već na tehniku življenja. Nije obrađivala zakone fizike već zakone hemije, one između dvoje ljudi, na tehnike privlačenja, ljubljenja i zadovoljavanja, tehnike miješanja pića, miješanja kukovima i miješanja sistema vrijednosti. I tako je, praktično preko noći, došlo do pitanja – vrijedi li uopšte obnavljati onaj stari sistem? Vrijedi li iz pepela dizati škole i institucije, formirati biblioteke i graditi laboratorije, ko će biti ljudi za koje se to pravi? Hoće li se na dan otvaranja moderne škole pojaviti garnizon pionira u uniformama, ili šačica zagledanih u priručne ekrane. Hoće li biti zainteresovanih za stari sistem vrijednosti, stari sistem kvaliteta i uzora? Neki tehničari su postali majstori karatea, neki su se okrenuli baštovanstvu, a neki dizajniranju halucinogenih supstanci. O starom sistemu skoro da više niko nije razmišljao. Kafana je bila življa nego ikad. Više nije morala da čeka kraj radnog vremena, kraj radne akcije, da na vrata grunu mušterije željne rasterećenja. Sad su dolazili i jutrom i u podne. Društvo se, od podmazanih, produktivnih i logičnih Tehnićana pretvorilo u neku zbrku odmilja zvanu „društvo u tranziciji“. U toj tranziciji, mehaničari, inženjeri, konstruktori i arhitekte su provodili dane tragajući za pravim šrafcigerom za njenu maticu. Za kafanskim stolom. Pod budnim pogledom konobara, šefa sale i animir dame.


Stariji postovi

pig from spejs


MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
197587

Powered by Blogger.ba