joj ambicija - pig from spejs

pig from spejs

ptica što ljubi zvijezde

03.11.2017.

joj ambicija

sad da me neko pita, ljubice ode glava, reci jesi li ambiciozna, ne bih znala šta da kažem. vrli piče neki, ubij me ako znam. šta je, da prostiš, ta ambicija. jel to ova američka sa blještavim osmijehom i skupim satom, jel to laktanje, jel to bacanje sihira, jel to dobar poso u aj ti kompaniji, jel to moderna lobanja-šminka za halovin, jel to šizenje po instagramima, jel to šta je to, ne znam šta je ambicija i čemu služi kad je Buda lipo reka da je život patnja. nisam ambiciozna. boli me dupe. ne moram ništa da ostvarim. ne moram nikom ništa da dokažem, ne moram ni da živim al evo tu sam, imam ambiciju da se ne opterećujem ambicijama. neko je rekao da je inteligencija bez ambicije ko tica bez krila. pa šta, i tica bez krila je tica. najljepše tice se drže u kavezima. njima je i bolje da nemaju krila. zamisli ticu, tu kaveznu, sa ambicijom da leti, pa se tako jedi iz dana u dan, i uzimimo da se u neke oslobodi, šta joj vrijedi letenje kad je neiskusna, odnijeće je narandžasti meteoalarm, ižješćeje vuk, uostalom đeće kad nema vanjskih saradnika, s kim će se družit, đeće prenoćit, i tako to. naš pas na selu, od ranije poznat policiji kao Švrćko, je sarajevski uličar. donio ga babo kao štene da nam laje kad ko uđe u avliju. bio malešan, kuštrav, pa bolestan, pa jedva preteko, pa se poporavio, izrasto, ispo velik ko konj. a nekakav razdragan, hiperaktivan, tobejarabi, moraš ga šutat da bi ga pomazio, strašno strašno, bolje da ne pričam. kad smo počeli da ga vezujemo haj ko malo je tugovo, a kad ga pustimo odma neki zijan. pojede komšiji nove patike, donese od neke babe ćebe, izgrize joj jastuke, šta god žena luftira on donese i rasparča po dvorištu. nit ga puštat nit ga ne puštat. i prođe otad trinaest bajrama, sad ga puštamo predveče da se malo protrči, da smo u evropskoj uniji fino bi nas porodično poapsili što zlostavljamo kera jer nije zdravo da švrćka samo sat vremena dnevno a nekad ni toliko. e šta će njemu ambicija. đe će. kud će. njegova sudbinica je da bude naš pas, da leži u prašini i čeka svoj večernji trenutak, šta je to toliko dobro u slobodi i šta je to toliko opojno u moći, i koja je doza ambicije zdrava a koja škodi. ajde dobro, imam ambicija. ako se to tako zove. imam neke talente, pa ih razvijam, al to sve ide nekako prirodno. jel to ambicija? nema tu neke velike frke i drame, nema taktike i biznis planova, šta ja sa četrdeset godina ima da budem ambiciozna, gdje ću u pizdu materinu i šta to treba da mi ne da mira, i šta sam dosad radila ako sad treba da me muči kakva neostvarena želja. i ko izmisli pojam neostvarena želja? čim je želja, normalno da je neostvarena. da je ostvarena, bila bi činjenično stanje. želja ima uvijek. a onda se nekad fino umirim pa nemam nikakvih želja i osjećam se onako sredinom, merlinovski, i taman kad skontam da sam pravo uspjela u životu, nadođe mi to pitanje - jesam li svirnula prije smrti, ili je odsustvo želja i ambicija upravo ono za šta smo se borili. ja tu ambiciju nekako zamišljam kao strastveno moljenje pred spavanje. grčevito treniranje ko Roki, trčanje na sto strana, daj ovo, daj ono, daj da se svidim daj da se pokažem dokažem ukažem, pa trči kupi prečica, daj što više prečica, biznis klasa, skupih hotela, a kad vidiš tako neki hotel neđe uslikan sjetiš se onih hotel impossible epizoda kad frajko upali uv lampu pa se ukažu sve sperme, piše, znojevi i ostale baje ko zna kakvih ambicioznih gostiju koji su isto tako uspijeh mjerili cijenom hotelske sobe. ne znam vala ni što ovo pišem, et nako, da se sjetim bloga, i što sam sto kafa danas popila pa mi se ne spava u tri ujutro. al razmišljam tako o ovim fejsbucima i instagramima i statusima i sranjima i brdima droge, alkohola i vradžbina kojima se ta zdrava ambicija održava u životu. i onaj osmijeh široki, jao, ćao, kako si, šta si, gdje si, aha, aha, pričaj mi, a reci mi ovo, a da te pitam ono, i ti pričaš a vidiš da pričaš samom sebi, da je sve to farsa, ne što je srce na pogrešnom mjestu, već što nema mjesta za srce da bude na svim mjestima na kojima treba da bude da sve to zaista ima smisla. sve je fejk. nekad nalakiram nokte pa sam sama sebi fejk. uđem u prodavnicu, i tamo sve fejk. pamučne gaće od sintetike, pidžame sa nekim zlatnim nitima koje grebu, instagram pidžame, šta li. kad sam u beogradu, ha odem do prodavnice, naletim na bar jedan par u kojem frajer naglo ostane sam jer mu je ženska zastala da pukne koji selfi. njemu više nije ni neprijatno, ali meni jeste. dođe mi da mu sućutno klimnem kao da izjavljujem saučešće. moda je fejk, politika je fejk, država je fejk, poslovi su fejk, jedino što nije fejk su oni musavi, čupavi, dlakavi ljudi koji su toliko zaokupljeni višim ciljevima tipa ekologija. i vegani su fejk i jogaši su fejk i meditatori su fejk i ateisti su fejk i vjernici su fejk i vijesti su fejk i filmovi su fejk, a sve češće ni muziku ne puštam, i ona je počesto fejk. pročitah neđe kako su ramba pitali šta sluša a on reko ništa vala, sve više uživam u tišini, biće da rambo još uvijek nije fejk. eno ga pravi ekološki brod. haj utješi me to. eto fala doviđenja odo prat zube i gledat slike po pinterestu dok mi ne utrne vrat.

pig from spejs


MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
175850

Powered by Blogger.ba