pig from spejs

pig from spejs

ptica što ljubi zvijezde

06.12.2017.

bilo nekad na drežnici

06.12.2017.

mikrofon je moj

obožavam plave starke, ali prezirem ove đečije čarapice. bijaše to velika žurba, i uzeh bukvalno prvu foku koja mi je pala šaka, samo da nešto turim u video. i tako me sad ova fotka neodoljivo podsjeća na Žeru u njegovim najspajkijastijim danima. enihau, nedostaje mi jedan mali mikrofončić od dvije marke iz Robota da se ko nekad razgaljivam tamburajući tri i po poznata akorda u krug.

06.12.2017.

nako vala

ako neće niko u kanadu, odo ja. malo ću da učim francuski pa da vidim kaka je situacija u montrealu, imal džeza, imal kakav fin kafe da se zaposlim za šankom, pravim latee, đuskam uz muziku za ples, i svoje slobodno kanadsko vrijeme provodim slikajući i radeći sve one stvari koje ovdi nemam kad.
ovih dana je ladno, a meni akumulator mrtav, pa tako siđem da ga upalim i provozam nebil se malko prizvo. u nedjelju sam pozvala drugare na rođendansko druženje, krenem do granapa po tortu i to, međutim trt. pusta nedjelja, pust parking, poslovna zgrada pa nema ljudi da se vrzmadu, kad eto meni mog portira Sekule, oooo ljubice oooo sekula, šta kako, saćemo zvat druga mog, jesi li za kaficu iz automata, može, imaš kablove, imam, bla bla, dođe neki predragi cigo sladak ko med, međutim ne uspjesmo ništa. kod mene audi, kod njega neki zastavin kedi, drndav, kontam još će ovaj moj isisat i taj njegov aukumulator pa šta ćemo onda. pita imaš li sajlu da ga vučemo, ma imam al đe da ga vučemo crni ti, nekako mi izgledalo ko da miš slona hoće da šlepa, ma nije važno, hvala ti, izvini, ma da šlepamo, ma jok, ma da šlepamo ma jok, ma fala, doviđenja alahimanet papa.
zovnuh goste da sami sebi kupe kolač usput i nazad u stan. naredno jutro budi me telefon, Sekula. hoće da idemo u neki servis u komšiluku, već je on sve organizovo oko paljenja kola. ajde. kontam đeću u pizdu materinu vako rano - kad ga upalim, moram ga i vozat. e baš mi se voza po smrznutom jutru, po gradu gužva, u zgradi mi gužva, ako napustim parking klinac ću ga parkirat. aj jebiga, sekuli dosadno, kontam i njega, gotovo je sad. skrnem kafu nabrzaka, inače pijem dvije. prvo skuvam jednu, pa onda skuvam drugu, a vako kad popijem samo jednu, tačno uđem u dan sa upitnikom nad glavom jer ko zna kako će se stvari odvijat bez druge kafe, realno.
upadamo u servis, prilazi neka cura, oo reko vidi cura šefica, nisam očekivala, aha, to njen servis, slatka bome, onako cica prava, simpatična, lijep osmijeh, izljubi se sa sekulom (sekula nam može tata bit), pa kaže on evo ovoj mojo ljubici da pomognemo, ma nema problema veli, saćemo poslat momka. i posla momka, i dođe momak pred zgradu, nema tu ni 30 metara, čim se zakačismo brm, upali plava ptica, a ja iz novčanika izvadim pet eura i dam mu za kafu.
kad me sekula potegnu za rukav, pa ne trebaš ti njemu ništa da plaćaš!
ma znam da ne trebam
ma što si mu dala!
a ja sve ono klimam glavom ko dobro je ba, u redu je, ovamo zahvalih momku, i haj da sad idem vozit, poselamim i sekulu, i kako krenuh sa parkinga kontam đeću ba.
ne mogu na kafu jer moram ugasit auto, moram se neđe vozat a đe ću se vozat sem po autoputu, te ja izađi na autoput i krenut na istok, ajd jebajiga, odo do ikee. taman 20 tak kilometara u jednom pravcu, da kažeš nešto sam ipak odvozala.
i mislila sam kupit akumulator, al sam pola od tih dvjesta maraka koliko bi me koštao spičkala u ikei, kupila nekakav tepih. zima je i jest to fino po kataloga kad gledaš gole parkete i pločice, al ope moja duša balkanska što zebe s nogu voli zastrto, pogotovo u ove snježne dane, i otkako unesoh taj tepih u kuću, tačno mi dođe da se valjutam po njemu ko dijete sa božićnih reklama, trgam papir sa poklona i sisam palac na nozi. majke mi, kuća mi je 80% psiički toplija otkako moj novi tepih i ja živimo skupa.
a šta sam tela reć..ja...vezano za onih pet eura i sekuline izbečene oči.
što bi reko moj babo, svako treba da osjeti plodove svog rada.
moj babo sve svakom plaća. pričuvaš mu ulazna vrata, on te pita koliko ti je dužan. dobro ne baš to, ali skoro.
to pod jedan.
a pod dva.
taj servis i taj momak su mi tu, pred nosom.
za tih pet eura sam kupila mnogo više nego što sam izgubila "jer nisam morala da platim". ja sam sad ona dobra i ljubazna kona kojoj ćeš pomoći i kad inače ne bi.
hoću reći da treba svakog pitati šta si dužan i da svakog treba nagraditi i za najmanji trud. dalje, nikad ne treba uzimati lovu unaprijed, i treće, bolje novi tepih i stari akumulator, em ti je toplije u kući, em oko srca, jer ti daje prostor da razvijaš dobre odnose sa portirima i komšijama.

04.12.2017.

Hoćel neko u Kanadu?

ako si žemsko, imaš fakultetsku diplomu (nekog normalnog faksa koji Kanada priznaje), i govoriš engleski, let mi nou.

01.12.2017.

no lajki

najmrzim nalazit ležeće ljude po ulica. proljetos vozim kroz bijeljinu, fin, sunčan i prohladan dan, idem nakom prečicom kroz periferiju, a kroz periferiju mog vida prođe prizor čoeka u travi.
dok se sabrah, zakočih, okrenuh, vratih, istrčah iz auta, prošlo je još nekoliko automobila i pješaka pored tog čike, niko ništa, kontam votafak, već mi se želudac stisno, prilazim, gospodine...gospodine...a gospodin popridignu kuštravu glavu iz rosne trave.
amanzaman, čovječe...
a on se kezi, kaže ma ja to tako, pokaza glavom na nekakve hrke par metara dalje koje kao prodaje sjedeći na ulici, kaže ja sam šećeraš pa mi vako nekad dođe da malo legnem.
ko mrc.
aj dobro.
doviđenja, doviđenja...krenuh dalje svojim putem pa kontam mahnita li svijeta, ajd on što leži, već što ljudi ladno prolaze.
maloprije krenuh po cigare i da upalim auto, akumulator mi pri kraju pa ko da se malo provrtim do kakve pumpe il noćnog granapa. živim u poslovnoj zgradi, moja strana bulevara su sve poslovne zgrade, nema tu naveče puno pješaka i saobraćaja, ali bude, prođe poneko. elem, 20tak metara niže od moje zgrade, kod malog semafora, ispred susjedne poslovne zgrade, vidim čovjeka leži na trotoaru, zima, noć, nigdje nikog, a on zakovrnuo na leđima. opet ja dok skontah šta vidjeh, zakočih tri zgrade niže ispred portirnice sa noćnim stražarom.
dobro veče, dobro veče, tamo leži čovjek, nisam ponijela telefon, pa zovnite vi policiju ili pođite do njega (kontam đe ću ja sad da se stravim u po noći, pa poslije sama kući, još četiri dana punim glavu desetinama epizoda zatvoraške serije, ko zna šta ću sanjat).
zaključa čiko kućaru i krenu put nesretnika zahvaljujući mi. ajde, ja produžim svojim putem, obrnem krug, pa opet pred zgradu, ćurnem niz ulicu, vire mu nogice. sad dal je onaj čiko otišao da zove policiju (nije me bilo možda 10 minuta), jebote jel ovaj uopšte živ ako je u istoj pozi, i dok ja tako gledam i razmišljam prođoše dva auta pored čovjeka, niko ništa. kad eto i trećeg, taj staje, gasi auto, izlazi iz auta da nešto oko ovog ležećeg uradi, kontam u redu je ljube, aj ti svojoj kući, okrenem auto, parkiram se pred ulaz, siđem još jednom do ograde da bacim pogled, kad nema ni auta a ni onog mrca. biće da je živ. mrzim nalazit ležeće ljude na nenormalnim mjestima.


Noviji postovi | Stariji postovi

pig from spejs


MOJI FAVORITI

Brojač posjeta
180501

Powered by Blogger.ba