beats by dre cheap

nepristojnost

u posljednje vrijeme dva puta dođoh u situaciju da se neko doseljava u beograd i da je moja uloga u suštini prosta. ako neću ponuditi smještaj kod sebe, ne moram ni drugu pomoć. a baš mi žao da ne ponudim sve svoje silne, mukotrpno skupljane ideje za uređenje doma, zapomažem da se ništa bez mene ne kupuje jer ja sve, ali sve znam gdje ima najbolje a najjeftinije. kažu žuri im se, misle na svaki dinar - pa baš zato! oh, Bože, zar je moguće da imam baš ono što im treba, a da ga ne vide. je li moguće da mi toliko podsvjesno zamjeraju što sam ih nisam pozvala kod sebe, da sad ne vide ni kad im darove nosim. preživljavanje. ili - ili. mora da je to, inače ne razumijem.
ljudi su puni straha, ja se nisam plašila, nekad davno, kad sam bilo niko i nigdje, bez krova nad glavom, sa kartom u džepu i pet sati da pronađem stan. kažem joj gledaj stanove po oglasima, gledaj lokacije, ako ti se sviđa, idi vidi. upoznaj ljude, ko zna šta može da se desi. možda ti je 30 evra preko cijene, ali možda im budeš simpatična i draga i iskrena i fina i skinu ti cijenu na koliko možeš.
udijelih još koju njegoševu, otkači me onako nervozno, ko biva, ma zdravo. ako mi neki dan nisi rekla, kad sam se iznebuha javila, dolazi, doseljavaj kod mene!, ne moraš mi sad filozofiju prosipat.
ljudi ne mogu sami. u malom gradu ti ne treba savjet, već pomoć, a u velikom gradu ti više vrijedi savjet nego pomoć. nikad nisam shvatala zašto bih išla u velegrad da radim treću smjenu u pekari, to mogu svugdje. u velegradu postoje stvari poput somelijera, cukećih frizera, a ima i onih toliko bogatih da je prosječan bakšiš prosječna plata. sve zavisi u čemu se nađeš i snađeš. i ako imaš neki kvalitet, pojaviće se i mušterija. pa kad veći grad znači i više mogućnosti, zašto bi išao tamo birajući najskromnije mogućnosti. taj plafon koji ljudi sebi postave je dijelom i malodušje poslije velike životne jebade. nemaš ni trideset ali sve ti je jasno. od života samo gorko, ali sve ti je jasno. i ako si već na dnu, daj da budeš na dnu u velikom gradu.
oh, mama mia. predlažem ofanzivu, na sve frontove odjednom, pap-pap, dva-tri izvora primanja, nek kaplje sa svih strana, da kiriju na kraju ne osjetiš. ma jok, kaže, polako, jedno po jedno.
i onda nešto kontam, ma ne moš nikog spasit i tačka tačkava i šta. šta više. gledaj svoja posla, turpijaj svoje nokte, neće znanje, ma ne mora, hoće bujrum, ma hoće kurac, ne dam pod prisilom, emotivnom ucjenom, dam svega al ne dam, ne dam jer mi škodi, jer pojedem govno, jer od prve povratne vidim već sve kako se odmotava, uhodanim stazama straha i malodušja, što valjda svako mora da prođe.
joj dobra je ona kad kaže šta kad si ti kao duhovno super, a neko je duhovno nazadan, pa kako ti sad oko njega, šta, trebaš li da ga prosvjetljuješ i to...a odgovor je kao ne, ništa ne barći, štaviše, nepristojno je da ometaš drugog u njegovom nivou.

pig from spejs
http://eraseandrewind.blogger.ba
28/05/2018 22:54