o kako je lijepo biti sam

nisam nešto imala sreće u ljubavi, pa sam se navikla na to i postalo mi sasvim okej. e sad, kako sve ima svoje zašto, ne mogu reći da sam nekad bila u vezi u kojoj sam bila spremna da ostanem do kraja života. svakom je nešto suštinski falilo. i kad sam najzaljubljenija bila, a bila sam, Bog mi je svjedok, mlogo, mlogo zaljubljena, ni tada nisam bila spremna da kažem kakvo sudbonosno da. negdje duboko duboko osjećaš da je frajer šupak, ne sad nešto posebno prema tebi koliko prema samom sebi, i kad te spotakne da će to biti takva jedna neprihvatljiva nelogičnost da ću ja, vakva jaka, past u iskušenje da mu iščupam kakav ud ili prosviram mozak. taki smo mi…strjelčevi da ne kažem srbi.
sad kako sam zagazila u matorost, sad tek ne vidim razlog da trpim išta. ima tu i samoživosti koja prirodno nikne iz samodovoljnosti koja prirodno nikne iz singlnesa. ni seks mi ne fali. sama sam sebi i momak i cura i frajer i švaler, sama sebe pomazim, pripazim, zgotivim, znam tačno đe da se pipnem i čime da se usrećim. još da mogu sama sebe u vrat da poljubim otišla bih u svemir da živim na kakvoj stanici i bilježim frekvencije iz nepoznatih dubina.
i onda nekad dođem u iskušenje da prekinem taj višs srkl ov selfsufišnsi, al čim otškrinem vrata, navali ovo sve moje a ima ga Bože ti pomozi, pa još ako otškrinem na nejač, dobijem samo pitanje šta će meni ovo koje pizde materine kad bi mi pametnije bilo da konačno okrečim ili uzmem da šijem ono što me već odavno čeka ili bilo šta drugo pametno s mirom i bismilom radim.
ne znam više ni šta sam, filantrop, mizantrop, optimista, pesimista, ekstrovert, introvert, al šta god da sam veći sam čoek od većine čoeka koje srećem i već sam se, može se reći, pomirila sa tom činjenicom toliko da me nije sramota naglas reći.
a hoću ljubav. veliku, lijepu, toplu, iskrenu, srdačnu, vječnu, duboku, široku, bogatu, raskošnu…onu što smanji račune za struju svima u krugu od sto kilometara. jer takva je moja. moš mislit.

2 komentara

Komentariši